Po kiši, snegu i suncu, sedamdesetdvogodišnja Anđelka Savković svakoga dana vežba u jednom parku u Beogradu. Nije joj teško da putuje po sat i po vremena iz Sremčice, i da nakon toga trenira dva sata.
„Dok nisam počela da vežbam bila sam kao usporen film. Nisam mogla da hodam, niti da sedim. A sada sam stalno u pokretu i ništa me ne boli“, rekla mi je ne skidajući osmeh sa lica. „Nekada sam imala 107kg, a onda sam smršala na 55kg. Čim pređeš pedesetu sve je teže održavati kilažu, jer se hrana bukvalno "lepi". Zato jedem samo bareno i ne konzumiram slatkiše. A laboratorijski rezultati su mi odlični! Eto, zvala sam i devojke iz komšiluka da dođu ovde, da se pokrenu, a one neće – gledaju televozor, spavaju, puše cigaricu...“, šaljivo mi reče.
Sprave za vežbanje u parku ljudima mnogo znače. Njih koriste i đaci iz škola, ali i deca iz vrtića.
„Mislim da bi nam svima bilo bolje kada bismo u svakom parku imali ovakve sprave. Ja ne mogu bez njih. Jedino je problem kada se pokvare, jer nema ko da ih popravi. Prethodnih puta smo molili ljude iz opštine da nam pomognu, a oni su nam rekli da nemaju kad. Dođu da ih poprave samo kad su izbori. U međuvremenu ih održava jedan stariji čovek koji sa nama vežba“, iskrena je bila Anđelka.
Njoj teretana na otvorenom ne služi samo za održavanje fizičke kondicije, već i za sklapanje prijateljstava.
„Mi koji redovno vežbamo ovde smo kao familija, jer ne možemo jedni bez drugih. Kada se mimoiđemo, ja im ostavljam poruke na drvetu i na spravama. A vidiš ovaj panj, on nam služi kao sto, za kafu, piće. Morali smo da ga privežemo lancem za drvo da ga ne ukradu“, dodaje starica. „I da znaš, nisam ja najstarija koja ovde trenira. Imamo jednu bivšu medicinsku sestru koja je radila u Africi. Ona ima 90 godina! Ali ima ovde i dosta mladih ljudi. Sa njima ja volim da se družim. Oni su neumorni i puni života, kao i ja“, kroz osmeh mi reče.