Katarina Krstajić
I te uloge smo sami birali, kako bi kroz njih upoznavali sebe i učili životne lekcije. A evo nekih koje sam ja igrala, igram i kroz koje rastem dalje… Izabrala sam da se rodim u godini zmaja. I dok je svet bio zagledan u prvu fotografiju Marsa u boji i žalio za gubitkom čuvene Agate Kristi, te 1976. godine jedna radoznala, kovrdžava devojčica počela je da piše knjigu svog života. Iako sam rođena beograđanka, birala sam da u svojim mladalačkim danima šetam ulicama „malog Pariza“, kako šapčani od milošte zovu svoj grad. Ali moje nostalgično srce me je vuklo ka rodnom gradu. Nakon što sam završila gimnaziju vratila sam se u Beograd. I tada, sa 19 godina, kao “nova ja” počela sam život od “starog” početka. Mnogo puta u životu, vođena dušom, “presecala sam” tok života i skretala mu pravac. Promena je moje drugo ime, iako nije lako živeti u “zanimljivim vremenima”.
Korak po korak krenula sam da se penjem stepenicama Fakulteta političkih nauka u Beogradu, u smeru međunarodnih odnosa. Iako mi je ta diploma bila putokaz ka ambasadi ili međunarodnoj organizaciji, moja duša se uputila ka korporativnom svetu. Uloga odgovorne, poslovne žene koju sam igrala u vodećim multinacionalnim kompanijama još uvek mi dobro stoji i čini me srećnom. Red, rad i ogromna samo-disciplina uklapaju se u moj karakter koji ne trpi izgovore i u svemu se vodi devizom – Sve se može kad se hoće, ostalo su izgovori, ali i onom - Ljubav pobeđuje sve…
Mnogi su se čudili kada sam ostavila divan posao i vođena srcem otišla u manju državu od one u kojoj sam odrasla. A sve zarad nove uloge kojoj se moja duša smešila. Na pozornici života postala sam supruga. Luda ili samo hrabra, otisnula sam se u nepoznato kako bih naučila još jednu, važnu lekciju. I baš kad sam saznavala njene najbolnije delove, odnekud su se pojavili junaci mog prvog romana "Rekla si nikad?". Spontano, neplanski, došli su iz glave novopečene majke jedne divne, energične, druželjubive devojčice koja svojom umiljatošću i dobrotom lako otvara srca. Bila sam najsrećnija na svetu, a istovremeno neizrecivo tužna. I to je život… Red osmeha, red suza…
I iznova, mnogi su mi rekli kako imam puno hrabrosti jer sam preuzela ulogu samohrane majke. A ja im odgovaram da nikada srećnija nisam bila! Ali ta se sreća nije desila preko noći. Išla je pod ruku sa mnogo novih, bolnih iskustava, preispitivanja i pitanja – čemu ovaj život služi, gde sam to pogrešila, zašto se baš meni to događa… Za onog ko traži odgovore, pitanje je vremena kada će ih pronaći. I ja sam svoje pronašla uz dosta truda i rada na sebi. Pomogla mi je moja intuicija, ali i pisci čije sam knjige čitala. I zato se nadam da će i moji rukopisi nekome pomoći…
Poslednja velika lekcija koju sam naučila jeste da život zaista počinje u četrdesetoj, i da na njega gledam kao na jednu veliku predstavu, igru. Zato ga živim punim plućima, sa osmehom na licu, radujući se unapred novim ulogama.