- Uh što je ovde prijatno i toplo. Odavno nisam osetila ovakav mir... Gotovo kao da sam stigla…
- Kući?
- Da. Baš ovako sam je zamišljala dok sam bila mala. I kako su mi samo laki koraci! Ni noge mi više nisu otečene. Možda zato što to i nisu koraci, jer…
- Ti nemaš telo…
- A i šta će mi telo sad kad mogu da letim i obrćem se naglavačke. Jupi!
- Vidiš li Boso, kako si samo gipka i brza. Više ne moraš da se mučiš u teretani.
- E hvalim te Bože. Jedna muka manje. Ej, vidi mi ruke. Kako su samo savršene ovako svetlucave, bez oblika i kontura.
- Eto, konačno imaš idealne dimenzije, Boso. I blistaš. Ali bukvalno. To je zato što si u raju! Zamisli - ovde više ne moraš da ideš na posao, da spremaš ručak i da pereš prljav veš.
- Savršeno! Mislim, jeste. Sve to stoji. Ali je nekako pusto... dosadno... mrtvo. Vidiš da sam od muke počela sama sa sobom da pričam.
- Pa šta si ti htela, ženo? Mrtvo je, jer si i ti mrtva. Tebi bre, Bosiljka, ništa ne odgovara. Kad si imala puno obaveza, ti si se žalila. Tražila si odmor i eto, konačno si ga dobila. Smetalo ti je što je stalno dreka i galama u kući. Eto, i mir sada imaš.
- U pravu si. Nego, znaš, pitam se, kako to da u oblacima baš niko ne živi? Mislim, ako sam već umrla, trebalo bi neko da me dočeka ovde, raširenih ruku i osmeha. Kao što piše u knjigama. Ne? Baš niko? Ok... Izgleda da oni dole nemaju pojma kako izgleda biti mrtav. I kad smo već kod njih... Moram ti priznati da mi moja dečica baš nedostaju. Kako ću ja bez njih? Kako će oni bez mene? Ko će da im pravi palačinke i da im čita priču za laku noć?
- Zla maćeha sigurno neće.
- Sigurno! Onaj moj će već koliko sutra ponovo da se oženi. I onda će kao u bajci moja dečica da peru pod i lože drva. Već vidim s kojom se spanđao. Sigurno sa onom koleginicom što mu tepa „cico-mico“.
- Ma, ne. Pre će biti da je u pitanju apotekarka. Ona se lomi u struku i otvara dekolte na mantilu svaki put kada se on pojavi na vratima.
- Ili možda ona kasirka što joj ne uzima kusur. Tačno mogu da ga čujem kako joj kaže: „Zadržite novac, molim vas. To je samo 100 dinara“. A onda meni kući kuka kako nema para.
- Sram ga bilo!
- Ma, pokazaću ja njemu! Uh, što sam besna. A je li, zar i ovde duša može da bude ljuta i da boli? Baš čudno. Eh, da mogu da siđem dole da im kažem da je i ovde isto s... stanje. Mada, moram priznati da ovde lepše miriše. Cveće.
- To je trešnjin cvet.
- Neverovatno. Podseća me na šampon kojim sam sinoć kćerkici oprala kosu... Čak se i nešto čuje. Kao da neko testeri drva. Uh bre, ovom je alat zreo za popravku. Prestani bre, ko god da si! Sad i ti počinješ opasno da me nerviraš. Glava mi puca od tebe. Čekaj. Odakle mi sada glava? Vidi, vratila se! I telo! Uh, kako su mi samo ruke utrnule. Ma pomeriću ih ja, makar mi to poslednje bilo.
- Možeš ti to Bosiljka. Pomeri makar prst od šake, pa će lakše ići.
- U pravu si. Evo ga! Krv mi se vraća u telo! Kako samo veselo poskakuje u venama dom mi trnci prolaze telom.
- Ćuti bre, živa si!
- Ali i dalje ne mogu da pomerim ruku.
- Pa kako ćeš je i pomeriti kada je tvoj sinčić svom težinom legao preko nje. Zato je i utrnula.
Vidi stvarno. Skupio se on pored svoje majke i spava. A nogu stavio preko mog stomaka. On nogu, a kćerkica kosu prebacila preko moga čela. Zato je meni mirisalo cveće. Duša moja. I ona zaspala pored svoje majke. Kćerka levo, sinčić desno, a ja u sredini. Konačno sam dočekala da i meni deca sendvič naprave. I to najlepši na svetu. Kako samo slatko dišu dok spavaju. Ne znam kako im to polazi za rukom, dok onaj tamo hrče sa druge strane sobe. E njega ću da gađam jastukom! Ali prvo moram polako da se izvučem iz kreveta, da moje radosti ne probudim. Ima da mu vratim i za koleginicu, i za apotekarku i za onu kasirku iz supermarketa. Ma ustvari neću. Ne mogu da zamaram ruke. Samo što su oživele.
E, odoh ja po čašu vode i kockicu čokolade. Baš sam noćas mogla i nešto pametnije da sanjam.
